Ka­lje­vi­ći su jed­na od naj­po­zna­ti­jih fa­mi­li­ja u užič­kom kra­ju i ši­re. Ima ih u Uži­cu, u Šlji­vo­vi­ci, na Zla­ti­bo­ru, u Gor­njem Mi­la­nov­cu, Be­o­gra­du, Va­lje­vu i mno­gim dru­gim mje­sti­ma. Pro­šlog vi­ken­da su po­sje­ti­li Tep­ca na ob­ron­ci­ma Na­ci­o­nal­nog par­ka Dur­mi­tor, se­lo iz ko­ga su po­te­kli. Ovo za­ni­mlji­vo ali i zna­čaj­no pu­to­va­nje or­ga­ni­zo­vao je naj­po­zna­ti­ji Uži­ča­nin me­đu nji­ma – Mi­la­din Ka­lje­vić, di­rek­tor pred­u­ze­ća „Je­din­stvo-Me­ta­lo­grad­nja“. „Ide­ja po­sto­ji odav­no. Pro­la­ze go­di­ne i ni­ka­ko da je re­a­li­zu­je­mo. Sa­da smo se oku­pi­li, kre­nu­li u Tep­ca, i to što smo do­ži­vje­li ne mo­že da se opi­še“, ka­že Mi­la­din Ka­lje­vić.
Na Mi­la­di­nov po­ziv kre­nuo sam i ja kao re­por­ter. Ra­do­vao sam se što ću po­no­vo pre­ći valj­da je­din­stven u svi­je­tu most na Đur­đe­vi­ća Ta­ri, bi­ser bal­kan­skog gra­di­telj­stva za ko­ji u ša­li ka­žu da se po­no­vo do ne­ba uz­di­gao iako ga je ne­dav­no na TV ekra­ni­ma „po­ru­šio“ le­gen­dar­ni Ba­ta Ži­vo­ji­no­vić. Ovaj most je naj­zad po­stao „kov­ni­ca nov­ca“: sva­ko­dnev­no ga po­sje­ti po ne­ko­li­ko hi­lja­da tu­ri­sta. Na put u Tep­ca kre­nu­le su 32 od­ra­sle oso­be i dva dje­ča­ka – ju­na­ka, Uroš (6) i Mi­loš (8) Pa­vlo­vi­ći, či­ja je ba­ka Mi­le­na iz Ka­lje­vi­ća. Ka­že­mo, dje­ča­ka – ju­na­ka jer je tre­ba­lo iz­dr­ža­ti na­po­ran put po ja­ri ilin­skoj, a po­seb­no 12 ki­lo­me­ta­ra ma­ka­da­ma ser­pen­ti­na­ma niz kao zid str­me dur­mi­tor­ske stra­ne du­bo­ko pre­ma ča­rob­noj ri­je­ci Ta­ri ko­jom, baš tu­da, ovih da­na na­ve­li­ko tra­je raf­ting.
Pla­ni­ra­no je da se u cen­tru se­la, gdje – za ne­vje­ri­cu – još uvi­jek ima po ko­ji ži­telj, po­lo­ži vi­je­nac na spo­men-plo­ču naj­slav­ni­jem Ka­lje­vi­ća pret­ku, srp­skom voj­sko­vo­đi Ži­vo­ji­nu Mi­ši­ću. No­vo Ka­lje­vić iz Te­pa­ca, ko­ji se pri­klju­čio užič­kom ka­ra­va­nu, ka­že da u na­se­lju Ža­bljak, gdje on ži­vi, ima de­set po­ro­di­ca Ka­lje­vi­ća. Ka­ko is­ti­če No­vo, Ža­bljak je naj­vi­še na­se­lje na Bal­ka­nu, na nad­mor­skoj vi­si­ni od 1.400 me­ta­ra. Dok ne­ko u ša­li do­ba­cu­je da je se­lo Šlji­vo­vi­ca „Mi­sir“ za Tep­ce i sva ov­da­šnja se­la (re­ci­mo, su­sjed­no se­lo Cr­na Go­ra je pet mje­se­ci oko­va­no sni­je­gom a na­me­ti do­sti­žu osam me­ta­ra), Mi­lo­van Mir­ja­čić, ko­ji je bio od­re­đen za vo­đu pu­ta, ka­že da u šu­mi iz­nad Tep­ca ra­ste dru­ga po ve­li­či­ni bu­kva na svi­je­tu, to­li­ko de­be­log sta­bla da ne mo­gu da je ob­u­hva­te tro­ji­ca du­go­ru­kih ko­šar­ka­ša, i da se ov­de do 1959. go­di­ne krio ču­ve­ni čet­nik Vla­do Šip­čić..
Mi­lo­van još do­da­je da sva­ke go­di­ne ide na Ža­bljak i da mu se, eto, is­pu­ni­la že­lja da po­sje­ti se­lo Tep­ca, oda­kle se kre­će na spla­va­re­nje re­kom Ta­rom, i da vi­di oda­kle su Ka­lje­vi­ći kre­nu­li u svi­jet. Va­lja re­ći da či­ta­vim ovim kra­jem kr­sta­ri ve­li­ki broj uglav­nom stra­nih tu­ri­sta, sa ran­če­vi­ma na le­đi­ma i ma­pa­ma u ru­ka­ma.
Do Ža­blja­ka vo­de do­bri pu­te­vi. Po­seb­no je kva­li­te­tan put od gra­nič­nog pre­la­za Ja­bu­ka, na srp­skoj, i Ran­če na cr­no­gor­skoj stra­ni. Ali, od Ža­blja­ka smo kre­nu­li lo­kal­nim as­falt­nim pu­tem, či­ja je pod­lo­ga ta­ko­đe bi­la za­di­vlju­ju­će kva­li­tet­na. Mi­la­din Ka­lje­vić nam ob­ja­šnja­va da su svi pu­te­vi u Cr­noj Go­ri ve­o­ma do­bri i, iako u te­škim uslo­vi­ma, ra­đe­ni po evrop­skim stan­dar­di­ma. Se­lo Tep­ca, to ni­je bi­lo te­ško za­klju­či­ti, si­gur­no ni­ka­da ne­će do­bi­ti as­falt, iako su na se­o­skom gro­blju grob­ni­ce po­zna­tih po­ro­di­ca, La­u­še­vi­ća, Pet­ko­vi­ća, Ma­ri­ća, Đa­la­sa­na, Aša­ni­na, Dže­pi­na, Ron­če­vi­ća, Jo­vo­vi­ća, Ka­lje­vi­ća i dru­gih. To go­vo­ri da je u Tep­ca ne­ka­da bu­jao ži­vot. Kraj spo­men-plo­če Voj­vo­di Ži­vo­ji­nu Mi­ši­ću, po­sta­vlje­ne 1997. go­di­ne, gdje su Ka­lje­vi­ći po­lo­ži­li vi­je­nac, go­vo­rio je Mi­la­din Ka­lje­vić. Na­gla­ša­va­ju­ći da na­rod ko­ji ne zna gdje su mu ko­ri­je­ni, ko­ji ne po­štu­je svo­ju tra­di­ci­ju i isto­ri­ju, ne ga­ji kul­tur­no-isto­rij­sku ba­šti­nu – ne­ma bu­duć­nost. A bu­duć­nost po nje­mu od­re­đu­je pro­šlost i sa­da­šnjost. Lju­bo­drag Ka­lje­vić do­da­je da je za­to na­pra­vio svo­je po­ro­dič­no sta­blo do še­stog ko­lje­na.
Svi su se ra­do­va­li ovom da­nu, ne­za­bo­rav­nom pu­to­va­nju u srp­sku isto­ri­ju, iz­le­tu za­či­nje­nom emo­ci­ja­ma. Po­sje­ta Tep­ci­ma je za­i­sta bi­la za ne­za­bo­rav, po­seb­no za­hva­lju­ju­ći vo­za­či­ma Acu Ili­ću ko­ji je vo­zio „ško­du – ok­ta­vi­ju“, Bo­ba­nu Ćir­ko­vi­ću za vo­la­nom mi­ni­bu­sa Agen­ci­je „Na­đa turs“, i Go­ra­nu Pa­vlo­vi­ću ko­ji je u svom auto­mo­bi­lu vo­zio svo­ju po­ro­di­cu. Oni su jed­na­ko uspje­šno sa­vla­đi­va­li ma­ka­dam niz dur­mi­tor­ske str­mi­ne do se­la Tep­ca, i po­go­to­vu ozbi­ljan uspon u po­vrat­ku. Na sve te­ško­će za­bo­ra­vi­lo se već u re­sto­ra­nu-vi­di­kov­cu „Mom­či­lov grad“, s ko­ga se, sa nad­mor­ske vi­si­ne od 1.800 me­ta­ra kao na dla­nu vi­di Ža­bljak, Cr­no je­ze­ro na Dur­mi­to­ru i okol­ni baj­ko­vi­ti ka­me­ni­ti vi­so­vi.
Uz ru­čak u „Mom­či­lo­vom gra­du“ s No­vom Ka­lje­vi­ćem smo se, vi­še u ša­li, „na­bje­đi­va­li“ ko­je je bo­lje – dur­mi­tor­sko ili zla­ti­bor­sko jag­nje. Ču­la se, na kra­ju, i pje­sma, svi­ra­la i gu­sle čak. „Bi­lo je ma­lo na­por­no, ali ovaj bo­ra­vak i za­jed­nič­ki ru­čak u re­sto­ra­nu-vi­di­kov­cu ‘Mom­či­lov grad’ je sva­ka­ko naj­ljep­ši dio pu­to­va­nja“, ve­se­lo za­klju­ču­je Mi­la­din Ka­lje­vić uz na­ja­vu da će Ka­lje­vi­ći iz Šlji­vo­vi­ce i Uži­ca na­red­ne go­di­ne na isti ovaj dan po­sje­ti­ti dru­gu oazu Ka­lje­vi­ća i Mi­ši­ća, se­lo Stru­ga­nik kod Va­lje­va i rod­nu ku­ću Voj­vo­de Ži­vo­ji­na Mi­ši­ća.
Sve­ti­slav Ti­ja­nić


Vratili se svojim korijenima

U go­vo­ru kraj spo­men-plo­če Ži­vo­ji­nu Mi­ši­ću Mi­la­din Ka­lje­vić je po­ru­čio:
„Da­nas smo mi ov­dje iz po­što­va­nja pre­ma na­šim kor­je­ni­ma, ali i da se pod­sje­ti­mo i raz­mi­sli­mo ka­kvi su to bi­li ja­ki i hra­bri lju­di, ko­ji su ve­li­ke pro­ble­me hra­bro i sa ogrom­nim ri­zi­kom rje­ša­va­li, a ka­kvi smo mi ko­ji pa­da­mo na ma­lim pre­pre­ka­ma. Mno­gi na­ro­di, pri­ti­snu­ti bje­lo­svjet­skim im­pe­ri­ja­li­zmom, u ko­me pred­nja­či ame­rič­ki, ne­sta­li su. Ali, ne po­sto­ji svjet­ska si­la ko­ja mo­že da uni­šti i slo­mi vo­lju na­ro­da ko­ji je spre­man da se bo­ri. Za­to je mno­go va­žno što smo mi da­nas ov­de, jer, uve­ra­vam vas – vra­ti­će­mo se svo­jim ku­ća­ma bo­ga­ti­ji i ja­či.
Po pre­da­nju, Ka­lje­vi­ći su do­šli ov­dje iz oko­li­ne Pe­ći u dru­goj po­lo­vi­ni 17. vi­je­ka. Na­i­me, do­šli su usu­kob sa Tur­ci­ma, i oče­ku­ju­ći osve­tu ma­ski­ra­li su se, na­ma­za­li bla­tom, a dje­cu sa­kri­li u svi­njac po­što Tur­ci tu ne za­vi­ru­ju. Ta­ko su sa­ču­va­li svo­je ži­vo­te. Tra­ži­li su mje­sto gdje ne­ma Tu­ra­ka i gdje je ne­pri­stu­pač­no da ih Tur­ci ne mo­gu pro­na­ći, i iza­bra­li baš ovo ov­dje. Po­sle oslo­bo­đe­nja di­je­la Sr­bi­je od Tu­ra­ka, oko 1830. go­di­ne, dva ja­ka i hra­bra bra­ta, Sa­va i Mi­šo, u bor­bi za op­sta­nak na­to­va­ri­še svu svo­ju imo­vi­nu na dva ko­nja i kre­nu­še u ne­iz­vje­snost u Sr­bi­ju, s na­dom da će na­ći bo­lje mje­sto za ži­vot. Sud­bi­na je htje­la da Sa­vin konj po­vri­je­di no­gu i da on osta­ne u pod­nož­ju Zla­ti­bo­ra. Dru­gi brat Mi­šo pro­du­ži i stig­ne do se­la Stru­ga­ni­ka kod Va­lje­va, gdje i sa­da ži­ve Ka­lje­vi­ći i Mi­ši­ći. Dje­da i otac Voj­vo­de Mi­ši­ća zbog su­ko­ba sa Obre­no­vi­ći­ma pro­mi­je­ni­li su pre­zi­me.
Voj­vo­da Mi­šić je bio ve­li­ki voj­sko­vo­đa, ob­da­ren za stra­te­gi­ju i tak­ti­ku ra­to­va­nja, vr­stan po­zna­va­lac svo­ga na­ro­da i voj­ni­ka, ap­so­lut­ni pro­fe­si­o­na­lac i čo­vjek ko­ji je imao svoj stav i ni­je do­zvo­lja­vao da se po­li­ti­ka mi­je­ša u stra­te­gi­ju ra­to­va­nja. Za­to je bio u stal­nom su­ko­bu sa vla­dom i Pa­ši­ćem i dva pu­ta je pri­nud­no pen­zi­o­ni­san i po­no­vo ak­ti­vi­ran. U Ve­li­kom ra­tu pri­mi­je­nio je stra­te­gi­ju i tak­ti­ku u ko­ju ni­ko ni­je vje­ro­vao, i za­di­vio cio svi­jet. Mu­nje­vi­to i sna­žno iz­veo je pro­tiv­na­pad ko­ji ne­pri­ja­telj ni­je oče­ki­vao, raz­bio di­vi­zi­je ge­ne­ra­la Po­ćo­re­ka, i iz­vo­je­vao pr­vu po­bje­du u Ve­li­kom ra­tu pro­tiv moć­ne austro­u­gar­ske ma­ši­ne­ri­je. Nje­go­va stra­te­gi­ja i tak­ti­ka ra­to­va­nja se da­nas iz­u­ča­va na svim svjet­skim ka­te­dra­ma za voj­ne ope­ra­ci­je. On je ko­man­do­vao, i po­bi­je­dio, u šest ra­to­va, pr­vom 1876. sa 20 go­di­na, i po­sled­njem 1918. go­di­ne. No­si­lac je če­ti­ri Ka­ra­đor­đe­ve zvi­je­zde sa ma­če­vi­ma i pet Le­gi­ja ča­sti ko­jim ga je od­li­ko­va­la Fran­cu­ska vla­da.
Po­seb­no je va­žno, a me­ni i ve­o­ma dra­go, što su i mla­di da­nas ov­dje sa na­ma. To ohra­bru­je i da­je na­du – a nji­ma ne­će bi­ti te­ško da se pre­ko dru­štve­nih mre­ža po­ve­žu sa osta­li­ma ko­ji su ra­su­ti po ci­je­lom svi­je­tu u po­tra­zi za bo­ljim mje­stom za ži­vot – da po­sta­ne­mo ja­ka i moć­na po­ro­di­ca, do­stoj­na za re­spekt i po­što­va­nje. Iako ma­la, po­ro­di­ca Ka­lje­vić iz Bra­ne­ža­ca po­sla­la je u Ve­li­ki rat 11 voj­ni­ka. Vra­ti­la su se sa­mo dvo­ji­ca. Za­to će­mo do­go­di­ne, na Vi­dov­dan, na Oku, kod spo­men-plo­če pa­lim bor­ci­ma iz se­la Bra­ne­šci, pri­su­stvo­va­ti pa­ra­sto­su i oda­ti po­štu na­šim vi­te­zo­vi­ma ko­ji da­do­še svo­je ži­vo­te za bu­du­ća po­ko­lje­nja. Pro­gla­ša­vam i Da­ne Ka­lje­vi­ća ko­ji će se odr­ža­va­ti na vi­kend pred Pe­trov­dan u naj­ljep­šem se­lu na svi­je­tu, Šlji­vo­vi­ci, jer ne smi­je­mo do­zvo­li­ti da se ge­ne­ra­ci­ja ko­ja je ži­vje­la u is­toj ku­ći i pi­la iz iste ‘ča­še’ – ne pre­po­zna­je.